slika

FRAKCIJA CRVENE ARMIJE – RAF (ROTE ARMEE FRAKTION)

Ekstremna levičarska grupa koja je bila aktivna tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Zvanično je prestala da postoji 1998. godine. Ova grupa bila je poznata i pod imenom Bader-Majnhof grupa, nazvana po njihovim osnivačima Andreas Bader i Urlike Majnhof.

Nakon završetka Drugog svetskog rata Nemačka je bila totalno razrušena. Okupirana je i podeljena na takozvane četiri okupacijske zone između Amerike, Velike Britanije, Francuske i Svojetskog Saveza. Nakon nekoliko godina, tačnije 1949. godine, stvorena je prvo Savezna Republika Nemačka, i to spajanjem tri okupacione zone zapadnih saveznika, a na istoku je formirana Demokratska Republika Nemačka koju je činila okupaciona zona pod Sovjetskim Savezom. SR Nemačka (Zapadna Nemačka) potpala je pod Maršalov plan (jedan od zadataka bio je i suzbijanje uticaja komunizma) te je velika pomoć koju je dobijala pomogla da se od porušene države stvori najbrže rastuća država posleratne Evrope.

U tom periodu skoro ceo svet je bio uvučen u hladni rat, odmeravanje snaga Amerike i SSSR-a. Početkom 60-ih godina došlo je do talasa pobuna srednjoškolaca i studenata u većini evropskih zemalja. Kao jedan od razloga pobuna u Saveznoj Republici Nemačkoj bio je veliki broj nacističkih službenika koji su imali zaštitu Amerikanaca i ostali u državnim službama da funkcionišu.

Ono što je studente pokrenulo da sa mirnih protesta krenu u oružanu borbu, bio je događaj od 2. juna 1967. godine. Poseta iranskog šaha Pahlavia kada je ubijen student Benno Ohnesorg koji je tada imao 26 godina. On je ubijen od strane policije u Zapadnom Berlinu, mada se špekulisalo da su tada intervenisali i obaveštajci iz šahove pratnje.

Godinu dana kasnije, 11. aprila 1968, Josef Bachmann pokušao je atentat na jednog od vođa studentskog pokreta, Rudia Dutschkea. Ispalio je tri metka u njega ali ga nije ubio.

Ova dva događaja pokreću osnivače RAF-a na radikalnije akcije. Andreas Baader i Gudrun Ensslin postavili su bombe u jednoj robnoj kući u Frankfurtu. Počinjena je velika materijalna šteta. Oni su ubrzo uhapšeni i osuđeni.

Ubrzo, pojavljuje se i ključni pripadnik RAF-a koji je dosta učinio za samu organizaciju. U pitanju je novinarka Urlike Meinhof, koja je već neko vreme pisala tekstove u kojima je gajila simpatije prema levici. Ona je tražila od upravnika zatvora dozvolu da napravi intervju sa Baaderom. Uz pomoć nekoliko saboraca ona je zapravo oslobodila Baadera i tada postaje aktivan član ove terorističke grupe. Često ćemo naići na ovaj događaj koji se dogodio 14. maja 1970. kao dan osnivanja Frakcije Crvene Armije.

Nakon dobro isplaniranog bega, pobegli su na Bliski istok gde su u kampovima PLO-a završili obuku. Učili su uglavnom osnove gerilskog ratovanja i pravljenje bombi. Po povratku u Nemačku krenuli su u akcije. Uglavnom su se bavili plačkama banaka, tako su se i finansirali u početku, ali i napadima na državne institucije, ambasade, američke vojne baze, medije. Tokom pljači banaka koristili su vozila marke BMW te je jedno vreme u šali skraćenica BMW bila Baader Meinhof Wagen a BMW je postao ikona kriminalaca.



U maju 1972. godine članovi RAF-a izveli su 6 terorističkih napada u celoj SR Nemačkoj. Napadnuti su između ostalog i američki vojni korpus u Frankfurtu, Savezni biro za kriminalistička istraživanja u Minhenu, zgrada medijskog koncerna Springer u Hamburgu.

Veliki strah je vladao od pripadnika RAF-a koji je inače imao više žena u svojim redovima. Napravljen je veliki pritisak na policiju da pronađe i uhapsi članove RAF-a, te su tako policajci u jednoj garaži prvog juna uhapsili Baadera i nekoliko saboraca, a par dana kasnije uhapšene su i Gudrun Enslin i Urlike Meinhof. Praktično cela prva generacija RAF-a završila je u zatvoru.

Posebno izrađeno krilo zatvora Stammheim bilo je rezervisano za vođe RAF-a. Za to vreme, stasala je druga generacija. Siegfried Haag je preuzeo vođstvo, a sebi su postavili za cilj da atentatima i otmicama oslobode članove prve generacije. Inače, mnogo mladih širom zemlje odobravalo je ono što RAF radi, a tadašnje ankete pokazale su da bi svaki treći omladinac pružio utočište pripadnicima RAF-a.

Oni su nastavili sa akcijama pa su im se priključile druge grupe, „2.jun“ i „Revolucionarne ćelije“. Akcije su podrazumevale napade na policiju i banke. Pričalo se da ih finansira i da im obezbeđuje oružje istočnonemačka tajna policija Štazi.

Druga generacija izvela je napad na Nemačku ambasadu u Stockholmu. Dvoje talaca su poginuli i dva pripadnika RAF-a. Nemačka je formirala posebne policijske jedinice za borbu protiv ovakvih grupa.

Tokom suđenja prvoj generaciji koje je trajalo dugo, 9. maja 1976, godine, Urlike Meinhof pronađena je mrtva u svojoj ćeliji. Navodno je izvršila samoubistvo vešanjem, ali nikada nije razjašnjeno kako je to učinila. Godinama kasnije pričalo se da su na prvim nalazima pronašli tragove silovanja i sumnjalo se da je ubijena.

Njena smrt razbesnela je Baadera i njene ideološke drugove. Baader je zahtevao od svojih iz RAF-a da urade nešto konkretno, te su u kasnijem periodu imali dosta akcija koje su rezultirale smrću važnih ljudi. Tridesetog jula 1977. godine ubijen je vlasnik Drezden Banke, U septembru iste godine kidnapovan je bivši oficir SS trupa i jedan od najmoćnijih industrijalaca u Zapadnoj Nemačkoj, Hans Martin Šlejer. Od vlasti je zatraženo da se puste iz zatvora pripadnici RAF-a, dva Palestinca i da im se da 15 miliona dolara. Vlasti su organizovale krizni štab na čijem čelu je bio kancelar Helmut Šmit. Plan je bio da se odugovlači sa pregovorima.

Obzirom da se mesec dana nije ništa događalo, pripadnici PLO kidnapovali su avion Lufthanza na letu 181. Zahtevi su im bili identični kao i zahtevi pripadnika RAF-a. Avion je prvo trebalo da sleti u Italiju, pa na Kipar, ali je stigao u Mogadiš. Tada je pilot ubijen. Sutradan je izvedena akcija spašavanja talaca pod vođstvom nemačke antiterorističke grupe GSG 9. U ovoj akciji učestvovao je i SAS. Kodni naziv akcije bio je Vatrena Čarolija. Teroristi su ubijeni, a taoci su spašeni.

Iste noći kada se sprovodila akcija u Mogadišu, u Nemačkoj se dogodilo nešto što nikada nije rasvetljeno. U svojim ćelijama pronađeni su mrtvi Andreas Baader, Gudrun Esslin i Jan Carl Raspe. Službena verzija kaže da su se Baader i Raspe ubili pištoljem koji je neko prokrijumčario, dok se Esslin obesila. Jedina preživela, Irmgard Moller koja se navodno četiri puta ubola nožem u prsa, preživela je. Ona je pričala kako iza ubistva stoji država. Sutradan su članovi RAF-a novinarima objavili da su ubili Šlejera.

Te 1977. godine prestaje da postoji druga generacija RAF-a. Nakon njih, bilo je i treće i četvrte i pete generacije koje su sprovodile slične aktivnosti koje su se sve više smanjivale, delom zbog učinka policije, delom zbog globalnih političkih promena.

Njihova poslednja velika akcija bila je 1993. godine kada su podmetnuli bombu i srušili deo ženskog zatvora u Vieterštadu. Pet godina kasnije, 1998. godine, obavestili su novinsku agenciju Rojters da su se rasformirali.

Verena Beker bila je poslednji uhapšeni član RAF-a zbog učestvovanju u 3 ubistva tokom svojih aktivnosti u ovoj terorističkoj grupi. Jedno odo njih je ubistvo nemačkog javnog tužioca Bubaka, njegovog vozača i telohranitelja.

Postoje dokumenta u kojima se navodi da su 1978. godine u Beogradu uhapšeno četiri pripadnika RAF-a. Navodno nije postojala osnova za njihovo izručenje te su pušteni. Potpis na ovo stavio je Stane Dolanc, u to vreme glavni jugoslovneski bezbednjak. Pričalo se da je pokušavao da ih razmeni za neke političke begunce u Nemačkoj.

Stevan Đokić



“Fortitudo et veritas.”

line